"Autobiografija jednog jogija" je jedan od najcenjenijih svetskih klasika u oblasti duhovne književnosti.
Kao životna priča Paramahamse Joganande - koji se često naziva Otac joge na Zapadu - ova knjiga je dotakla srca i umove miliona ljudi širom sveta. Prevedena na pedesetak jezika, ona je služila kao ambasador Indijske drevne nauke Joge, predstavljajući mnogobrojnim čitaocima metod za postizanje Samorealizacije koji je Indijski veliki i trajan doprinos svetskoj civilizaciji.
Slavljena kao remek delo još od svog prvog pojavljivanja iz štampe 1946 god. ova knjiga je 1999 god. svrstana medju "100 najboljih duhovnih knjiga veka". Danas ova priča o životu velikog jogija nastavlja svoj uspeh i otvara za javnost carstvo duhovnog znanja koje je ranije bilo dostupno samo nekolicini.
Odlomak iz knjige Autobiografija jednog jogija:
“...Međusobno prožimanje čovekova tri tela, na mnoge načine je izraženo u njegovoj trostrukoj prirodi”, nastavio je moj veliki guru. “U budnom stanju na zemlji, ljudsko biće je manje ili više svesno svoja tri tela. Kada su mu čula zauzeta osećanjem ukusa, mirisanjem, dodirivanjem, slušanjem ili gledanjem, čovek pretežno deluje svojim fizičkim telom, a kada nešto vizualizuje ili hoće, deluje pretežno astralnim. Njegovo kauzalno telo dolazi do izražaja kada razmilja ili duboko uranja u introspekciju ili meditaciju. Stvaralačke kosmičke misli dolaze čoveku koji je navikao da bude u vezi sa svojim kauzalnim telom. U tom smislu moguća je gruba klasifikacija ljudi na “materijalne”, “energične”, i “intelektualne” tipove. Čovek se oko šesnaest časova dnevno positovećuje sa svojim fizičkim telom. Zatim spava. Ako sanja, ostaje u astralnom telu stvarajući bez napora svaki predmet, kao što to čine astralna bića. Ako spava duboko i bez snova, onda može nekoliko sati da prenese svoju svest ili osećaj “to sam ja” u kauzalno telo. Takav san okrepljuje. Čovek koji sanja nije u vezi sa svojim kauzalnim telom nego sa astralnim, pa ga san ne osvežava potpuno.” S ljubavlju sam posmatrao Šri Juktešvara, slušajući njegovo čudesno tumačenje. “Anđeoski učitelju,” rekao sam, “vaše telo tačno je onakvo kakvo je bilo kad sam nad njim plakao u ašramu u Puriju.” “O, da, moje novo telo je savršena kopija starog. Materijalizujem ga ili dematerijalizujem kada god zaželim, mnogo češće nego što sam to činio dok sam bio na zemlji. Brzom dematerijalizacijom sada mogu trenutno, svetlosnim ekspresnim vozom da putujem s planete na planetu ili iz astralnog u kauzalni ili fizički kosmos.” Moj božanski guru se smešio. “Iako si ovih dana toliko putovao, nije mi bilo teško da te nađem u Bombayu!” “O, učitelju, toliko sam patio zbog vaše smrti!” “Zar sam, dakle, mrtav? Da li je tu nešto protivrečno?” Oči su mu svetlele razigrano i s ljubavlju. “Na zemlji si samo sanjao. Na toj zemlji video si samo moje telo od sna”, nastavio je. “Kasnije si taj san zakopao. Sad je moje finije telo od krvi i mesa, koje u ovom trenutku gledaš, pa čak i držiš u prilično čvrstom zagrljaju, vaskrsnulo na jednoj drugoj Božjoj planeti, takođe od snova. Jednog dana nestaće i to telo i ta planeta, ni oni nisu večni. Svi mehurići od snova moraju na kraju da se rasprsnu od Božjeg dodira. Sine moj, Jogananda, razlikuj snove od stvarnosti!” Ta ideja o usksnuću koja potiče iz vedante, duboko me je pogodila. Stideo sam se što sam žalio za učiteljem kada sam video njegovo beživotno telo u Puriju. Konačno sam shvatio da je moj guru bio uvek budan u Bogu, gledajući na svoj zemaljski život i smrt, kao i na svoje sadašnje uskrsnuće, samo kao na relativne božanske ideje u kosmičkom snu. “Sada sam ti, Jogananda, otkrio istinu o svom životu, smrti i uskrsnuću. Ne žali za mnom. Radije proširi svuda vest da sam s ove zemlje, koja je Božji san, uskrsnuo na jednoj drugoj, astralnoj planeti, koja je takođe Božji san!..."
